Keleraba

Keleraba je lepa i zanimljiva biljka, vrlo plemenito, ukusno i korisno povrće. Vodi poreklo od kupusa. Odmah iznad zemlje nabrekla stabljika oblikuje “jabuku” sa čije čitave površine rastu lisnate peteljke, što je u botanici jedinstven slučaj. “Jabuka” je, dok je mlada, vrlo sočna, mekana i ukusna, pa se može pripremati za jelo sirova kao salata, no ipak se najčešće kuva, pirja ili peče kao gomoljasto povrće. Može se jesti samo dok je mlada i ne može se čuvati (osim u hladnjacima i duboko smrznuta), jer ubrzo postane drvenasta, tvrda i nije za jelo. Postoji uobičajena bledozelena keleraba, koja je pogodna za uzgoj u staklenicima i koju najviše koristimo. Mnoge domaćice daju, međutim, prednost plavo-ljubičastim sortama, koje su takođe pogodne za uzgoj u staklenicima. LJubičasta keleraba je, navodno, sočnija, mekša i ima manje karakterističnih drvenastih proraslina, kad malo starija. Plavkasto-ljubičastu boju dobiva od glikozida antocijana, koncentrisanog u kori.
“Jabuka” kelerabe je u tehnološkoj zrelosti nežna, sočna i vrlo ukusna namirnica, vrlo visoke hranljive vrednosti. Energetska vrednost joj je 111 Kj ili 29 kcal u 100 grama. Keleraba sadrži 11,91 odsto suve materije, 2,46 odsto proteina, 0,13 procenata biljnih ulja, 6,50 odsto šećera, 1,57 procenata celuloze i 1,25 odsto minerala. Od vitamina najbogatija je vitaminom C (61 mg%) te vitaminom B1 (0,05%). Pogrešno postupaju domaćice koje odbacuju peteljku i lišće a pripremaju samo “jabučicu”. U mladom lišću i stabljici ima, naime, više vitamina i mineralnih soli nego u “jabučici”, osobito karotina i fosfora.
Pradomovina kelerabe je priobalni pojas severne Evrope.